Ko nam je popio potoke i izvore?

/ 18 aprila, 2021/ Fruška gora/ 0komentari

Evo od juče mi jedna slika nikako ne izbija iz glave: slika vodomera na mestu gde Časorski potok iznad Beočina formira jezerce na ulazu u podzemni tunel prokopan baš za potrebe njegovog nesmetanog toka. Vodomer koji poslednjih godina beleži samo minimum.

Žao mi je sada što nisam odmah i fotografisao taj vodomer, ali meni inače teško dođu stvari iz dupeta u glavu, pa tako i ovaj put… naknadna pamet.

Godinama gledam brojne potoke koji nisu više potoci, već suve jaruge. Oni nisu više suvi samo jedan deo godine kao ranije kada se znalo da u proleće teku bujne vode svim potocima; oni su suvi u kontinuitetu već godinama i pokvase se samo kada padnu kiše ili pljuskovi, koji kako padnu tako i nestanu. Ovi potoci imaju imena koja su postala besmislena, jer u nazivu sadrže i reč „potok“. Nema više potoka na Fruškoj gori, samo par najvećih potoka koji su danas potočići.

Kada pogledamo izvore videćemo da ih je više od pola presušilo, a ostatak izvire sa upola manje izdašnosti, ako ne i manje. Za ova poređenja ne treba da si neki Metuzalem, u pitanju su promene koje se daju uočiti na poređenju 2000. i 2020. godine – dakle, nešto što je očigledno i što se desilo u relativno kratkom vremenskom razdoblju.

Za ovu zimu i proleće se ne može reći da je bila suva – naprotiv, bilo je natprosečno više padavina u odnosu na poslednjih 4-5 godina. U proleće su kao što rekoh vodotokovi na Fruškoj gori uvek na svom maksimumu, ali uprkos ovogodišnjim znatno većim padavinama ovog proleća potoci i izvori su i dalje „suvonjavi“.

Ako se ovo moglo ranijih godina pripisati suši, ili nekom sušnom periodu, ovo sad već više nema razumno objašnjenje… neko je popio potoke i izvore.

Ma sigurno je „globalno otopljavanje“ krivac – nema šta drugo da bude 🙂 Možda i nema krivca, već je ovo samo jedno subjektivno viđenje cele stvari koje nema veze sa bilo čim, a ponajmanje sa činjenicama…

 

Ako se samo setimo da su Rimljani keramičkim cevima dužine 14 km dovodili vodu sa Fruške gore u Sirmijum, da je karlovački lekar Josif Rebić još 1835. godine tvrdio da su fruškogorski izvori najzdraviji u Ugarskoj, onda bi neko rekao da voda sa Fruške gore oduvek služi čoveku.

Verovatno glavni uzrok problema leži u povećanoj eksploataciji i bušenju izvora na obodu planine. Ova eksploatacija već unazad skoro 20 godina izvlači vodu iz podzemnih rezervoara koji su možda bili ključni baš za nekadašnju izdašnost izvora svuda po Fruškoj gori, a ti izvori su i napajali potoke koji su nekada tu tekli, a sada su samo suve jaruge.

Samo onaj „divlji“ izvor kod manastira Jazak koji je na privatnom posedu već maltene 20 godina ispušta najkvaliteniju vodu za piće koja dalje teče u nepovrat. Inicijalna izdašnost samo te bušotine je bila 120 litara u minuti, 2 litre u sekundi, tj. 63 milona litara godišnje. Inicijalni kapacitet NIS-ove punionice u Jasku je bio 30 miliona litara godišnje, a sad je verovatno i veći jer je proširen proizvodni program. Može se reći da samo iz ovih podzemnih izvora u Jasku ističe iz jednog uslovno zatvorenog sistema više od 100 miliona litara vode godišnje i tako već 20 godina, a gde su ostali podzemni bunari i izvori za naselja.

Još jedan očigledan primer je nekadašnje jezero Mutalj sa branom i ispustom koje je nekada služilo, baš kao i ostala veštačka akumulaciona jezera na jugu Fruške gore da prikuplja vodu iz potoka, a ovo jezero je već godinama suvo, jer nema šta da prikuplja. Tamo takođe stoji jedan vodomer sa početka priče, ali više nema šta da meri.

Ne postoji nijedan ozbiljan uporedni naučni rad koji se pozabavio ovim pitanjima, pa da se možemo na njega pozvati, ali godine prolaze i ne može se ovo pripisati samo još jednom sušnom ciklusu… neko je popio fruškogorske potoke i izvore, a taj neko smo naravno mi – mi koji smo između ostalog izmislili i moderne bušilice koje mogu da probuše rupu od tih 128 metara u Jasku i na ostalim mestima iz kojih će pocuriti voda koja nikada ne bi pocurila.

Voda koja je hiljadama godina kružila u jednom poluzatvorenom sistemu u sprezi sa šumskim ekosistemom danas polako nestaje, baš kao i te šume sa kojima je u vezi.

Jednoga dana u ne tako dalekoj budućnosti neko će dete pitati „Tata, zašto je Fruška gora tako kamenita i gola?“, a tata će neupućeno odgovoriti „Sine, takva je oduvek bila“.

Šume i vode su uvek u tesnoj vezi, bez šuma nema vode, a bez vode nema šuma – tako je oduvek bilo. Sa nestankom šuma i gubitkom vode gubimo i čitav jedan svet koji je tamo živeo.

Nama izgleda ni šume ni vode više nisu važne. A ni taj svet.

Podeli ovu objavu

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*
*